Dok duga i bujna kosa oduvek ima status senzualnog oreola svake velike zavodnice, u predelima ‘donje frizure’ bujnost ipak nije imperativ. Potreba za oblikovanjem i otklanjanjem intimnih dlačica postoji od oko 4 do 3 hiljade godina pre nove ere. Za egipatsku kulturu održavanje malog intimnog trougla je pitanje higijene, u antičkoj Grčkoj to je deo negovanja kulta mladosti, a u islamskim kulturama intimna depilacija je zahtev religije za čistotom tela (u hamamima su posebne odaje za tu vrstu tretmana). Najraniji rekviziti intimnog friziranja su bakarni brijači i pincete, a pravljene su i lepljive emulzije na bazi meda i ulja, često sa dodatkom neke nagrizajuće supstance.
Bareljef iz 12. veka, Muzej umetnosti, Sforza, Milano
Da je manir intimnog friziranja prisutan i u srednjovekovnoj Evropi dokazuje bareljef iz 12. veka otkriven na kapijama starog Milana – skulptura prikazuje ženu kako makazama skraćuje intimne dlačice. Izum pubične perike u 15. veku svedoči o tome da su se žene podvrgavale potpunoj depilaciji iz zdravstvenih razloga (najčešće u slučaju problema sa stidnim vašima), a mala perika privremeno bi zamenjivala intimnu frizuru. Perike ove vrste (tzv. merkin) i danas su u upotrebi, pre svega u holivudskoj filmskoj industriji. Vest o brazilskoj depilaciji dospeva u Evropu u 16. veku kroz putopise portugalskih moreplovaca fasciniranih ženskim zonama: ‘Njihovi intimni delovi su tako istaknuti, tako zdravi i glatki, da nismo osećali stid gledajući ih’. Veza između najmanjeg nagoveštaja pubičnog trougla i velikog stida kontinuirano se provlači kroz istoriju evropskog slikarstva: obnažena ženska tela po pravilu su prikazivana kao potpuno glatka, sve do rođenja Gole Maje.
Zbog eksplicitnog prikaza ‘delikatne ženske frizure’ Goja je morao da odgovara pred inkvizicijom, a njegovo delo smatrano je pornografskim. Tek sredinom 19. veka francuski slikar Gistav Kurbe u potpunosti negira glatku golotinju kao idealizovanu i šokira svet prvim realističnim prikazom vulve – čuvena slika Poreklo sveta čak i danas podleže cenzuri. Čudan incident, zasnovan upravo na estetskim i moralnim normama slikarstva, odigrao se u životu Džona Raskina, slavnog kritičara umetnosti iz perioda viktorijanske Engleske. U Raskinovim biografijama zabeleženo je da je bio toliko šokiran kada je u prvoj bračnoj noći otkrio da i žene imaju pubične malje, da je punih šest godina odbijao svaki seksualni kontakt sa suprugom. Raskin je uporno zamišljao kako su žene drugačije od njegove drage na kojoj ima nečeg ‘divljeg, odbojnog i neprihvatljivog’, pa je njihov brak najzad poništen. Raskinov slučaj je jedinstven i usamljen, inače su pubične malje u viktorijansko doba važile za svojevrstan tajni suvenir među ljubavnicima, čak su ugrađivane u ukrase na muškim šeširima kao talismani potentnosti.
Prvi ženski brijači
Intimno friziranje kao opšteprihvaćena socijalna norma zapadne kulture ustaljuje se početkom 20. veka, u sinhronicitetu sa sve slobodnijim i smelijim kreacijama modnih dizajnera. Haljine bez rukava zahtevaju brijanje pazuha, pa se na tržištu ubrzo pojavljuju i prvi ženski brijači. Pojava kratkih kupaćih kostima učiniće da brijači masovno skliznu ka preponama, a prihvatanjem bikinija sedamdesetih godina pubični trouglovi bivaju sve uži. Intimne frizure nepovratno usvajaju trend ‘manje je više’: protekli vek počeo je oblikovanjem i skraćivanjem, a završio se potpunim ogoljavanjem pubične regije.
Psiholozi tvrde da takva ‘dvostruka ogoljenost’ zahteva dvostruku dozu hrabrosti i samopouzdanja. U celosti izbrijane genitalije počinju da se prikazuju u pornografskim ostvarenjima (prvi put 1972), a pred dekadom devedestih otvaraju se prvi saloni koji nude brazilsku depilaciju i kreiraju minimalističke intimne stilove. Od tada oblikovanje donje frizure više nije rezervisano samo za privatnost kupatila, nego se lepota intimnih delova postavlja kao otvoreno pitanje modne scene. 
U najnovije vreme estetizacija pubičnog predela doseže sam vrhunac kroz serijal najrazličitijih rekvizita u službi intimnog ulepšavanja: od posebnih formula farbi za dlačice na delikatnoj koži, preko intimnog nakita dizajniranog u obliku ‘šnale za klitors’, do privremenih kristalnih tetovaža zvanih ‘vadžazl’. U nekim italijanskim frizerskim salonima običaj je da dame nakon farbanja obavezno dobiju i farbu u malom pakovanju, taman dovoljnom za pubični trougao, a tvrdi se da je još legendarna Merilin Monro izbeljivala donje dlačice kako ne bi bilo sumnje da je prirodna plavuša. Intrigantan i provokativan, intimni nakit istovremeno je vizualni i erotski stimulans, bezbolna varijacija na temu uloge pirsinga u seksualnoj igri. Sve popularniji vadžazl upotrebljava se kao ‘mala iskričava tajna’ koja dopunjuje ili u potpunosti zamenjuje intimnu frizuru u prirodnoj formi.
Sa stanovišta biologije, pubične malje su znak seksualne zrelosti, na njima je najveća koncentracija feromona – detektora genetske kompatibilnosti među partnerima. Otklanjanje pubičnih malja je negacija njihove biološke funkcije, a ujedno i čin izmeštanja seksualnosti iz domena reprodukcije u sferu čistog užitka. Nekadašnje središte stida sada je mesto ponosnog isticanja, centar senzualnosti, lepote i svežine, a proces intimnog friziranja postaje način glorifikacije zavodljive ženstvenosti.
Preuzmite PDF
Maj – jun, 2012
Ona Magazin br. 39
Škola strasti: Manje je više
Povratak na Tajne strasti
Slični tekstovi:
Intimne frizure na vremenskoj liniji